Raditi bez šefa?
Mesečna kolumna studentskog udruženja Rethinking Economics Geneva, objavljena u švajcarskom dnevnom listu "Le Courrier".
Anđela Veličković
11/4/2024
Otpustiti menadžera, samostalno organizovati proizvodnju ili donositi odluke horizontalno – da li je sve to samo utopija? Iako postoji još od početka ovog veka pod nazivom „socijalna i solidarna ekonomija“ (SSE) i danas obuhvata i privatna preduzeća, demokratsko upravljanje preduzećem nipošto nije nova ideja. Samoupravljanje radom vuče korene još iz srednjeg veka, dok se u Evropi kao revolucionarni cilj pojavljuje tokom radničkih pokreta XIX veka.
Iako iskustva Pariske komune, kao i jugoslovenskog samoupravljanja, i dalje podstiču težnje ka demokratskom organizovanju preduzeća, socijalna i solidarna ekonomija danas je uglavnom stavila po strani svoju revolucionarnu dimenziju. Promovišući vrednosti poput ekologije, solidarnosti, demokratskog funkcionisanja i ograničene profitabilnosti, ona se ipak predstavlja kao progresivna i emancipatorska alternativa privatnom preduzeću, bilo da je reč o zadruzi, udruženju ili fondaciji.
Međutim, organizovanje koje se odvija suprotno logici tržišne ekonomije nosi sa sobom čitav niz izazova, bilo da je reč o pritisku konkurencije profitnog sektora ili zavisnosti od javnog sektora: u Ženevi, iako oko 60% prihoda ovog sektora potiče iz osnovne delatnosti, subvencije čine gotovo 30% finansiranja, čime se slabi autonomija ovih organizacija. Druge prepreke, koje su u svojoj knjizi Raditi bez šefa analizirali Simon Cottin-Marx i Baptiste Mylondo, takođe ugrožavaju demokratske ambicije socijalne i solidarne ekonomije [1].
Iako poslovi u ovom sektoru nude veliku fleksibilnost i manji pritisak ostvarivanja profita u odnosu na tradicionalni radni odnos, glavna prepreka leži u ponekad nesigurnim uslovima rada, u kojima su ugovori na određeno vreme i rad sa nepunim radnim vremenom veoma česti. Pored toga, ograničena profitabilnost povremeno stvara kontradikciju između povećanja plata i održavanja ponude po pristupačnim cenama, naročito u malim organizacijama. Pitanje predstavljaju i jedinstvena plata za sve zaposlene ili razlike u platama među zaposlenima, u zavisnosti od njihove funkcije ili radnog staža.
Ipak, treba napomenuti da je 2019. godine prosečan odnos između najviše i najniže plate u ovom sektoru iznosio 1,8 prema podacima organizacije Après-GE, dok je prosečna razlika u platama u Švajcarskoj 2020. godine iznosila 137 franaka. Kao alternativu tome, Cottin-Marx i Mylondo predlažu, između ostalog, platu u skladu sa potrebama. Međutim, oni ističu da problemi u vezi sa naknadama proizlaze iz zahteva za „intrinzičnom motivacijom“ zaposlenih, od kojih se očekuje da, pored same zarade, budu motivisani da rade više nego što je predviđeno njihovim ugovorom ili da prihvate nižu platu u odnosu na profitni sektor. Učešće volontera, uključujući pripravnike i osobe na civilnoj službi, dodatno bi moglo da ojača normalizaciju neplaćenog rada i delegitimizaciju zahteva za povećanje plata, s obzirom na to da deo posla obavljaju besplatno. Eksperimenti sa „platom prema potrebama“ postepeno uzimaju maha, a sve veći broj organizacija razvija kulturu „protiv prekovremenog rada“, uz uvođenje mehanizama zaštite kako bi se sprečilo preopterećenje zaposlenih.
Drugi veliki izazov predstavlja prevelika specijalizacija zadataka koja proizlazi iz odsustva hijerarhijske vlasti koja bi bila iznad kolektiva. Jednakost zahteva svestranost, a samim tim i izbegavanje preterane specijalizacije koja bi pojedince učinila nezamenljivima. Ekonomista Stephen Marglin tvrdi da podela rada nije imala za cilj samo povećanje efikasnosti, već i podređivanje radnika, tako što je vlasnik odnosno šef postajao koordinator njihovih zadataka, čime se učvršćivala dominacija unutar kapitalističkih proizvodnih odnosa.
Prema autorima, svestranost omogućava i veći stepen demokratije: radnicima daje snažniji osećaj legitimiteta jer poznaju poslove svojih kolega, omogućava „informisano“ kolektivno upravljanje i ukida razlike u statusu. Ona takođe pomaže u ublažavanju monotonije do koje može dovesti preterana specijalizacija zadataka. Ipak, neformalna specijalizacija često se uspostavlja bez obzira na sve, u zavisnosti od afiniteta i sposobnosti svakog pojedinca. Kada bi ona bila ograničena i svedena na minimum, taj problem bi se mogao ublažiti.
Na kraju, većina poteškoća sa kojima se ove organizacije suočavaju međusobno je povezana. Jedan od prvih koraka bio bi objedinjavanje različitih strategija i znanja aktera, kako bi se ovi izazovi mogli bolje predvideti.
[1]«Travailler sans patron», Simon Cottin-Marx et Baptiste Mylondo, Ed. Gallimard Folio actuel no 194