Opsena zelenih investicija
Mesečna kolumna studentskog udruženja Rethinking Economics Geneva, objavljena u švajcarskom dnevnom listu Le Courrier. Prevedeno sa francuskog jezika.
Anđela Veličković
6/18/2024
Poslednjih godina navikli smo na obećanja o najneobičnijim inovacijama - od biorazgradivog cementa kompanije Holcim do „ekološki prihvatljivog“ rudarstva Glencorea. U međuvremenu su i bankarske i finansijske institucije uhvatile korak sa ovim trendom, nudeći investitorima mogućnost da ozelenе svoje portfelje ulaganjem u održive investicije. Cilj ove prakse je da finansijski sektor započne zaokret ka projektima koji su odgovorniji sa stanovišta klimatskih promena. Gotovo svaka banka ili investicioni fond danas na svojoj internet stranici ima poseban odeljak posvećen merama koje preduzima radi promovisanja održivosti. Uprkos dobrim namerama, rezultati su često neubedljivi i dovode u pitanje opravdanost takozvanih „zelenih“ ulaganja.
Skeptici zelene finansije obično kritikuju ukazujući na nesklad između vrlinskih obećanja zelenih investicija i stvarnosti projekata koje ta ulaganja finansiraju. Ova kolumna pristupa temi iz nešto teorijskije perspektive, predstavljajući argumente ekonomista Alaina Grandjeana i Juliena Lefourniera iz njihove knjige Iluzija zelene finansije [1], kako bi pokazala da upravo tržište sprečava ostvarivanje tih obećanja zbog svoje unutrašnje logike i da je ono suštinski pristrasno u korist „prljavih“ sredstava.
Evo nekoliko osnovnih objašnjenja kako bismo bolje razumeli ovaj finansijski žargon: finansijska tržišta povezuju ponudu i tražnju za kapitalom. Tražnju uglavnom čine potrebe država ili preduzeća za finansiranjem, dok ponudu predstavlja štednja različitih aktera (investicionih i penzionih fondova) koji žele da je oplode. Svaka aktiva ima određeni odnos rizika i prinosa, na osnovu kojeg upravljači imovinom donose odluke o ulaganju i koji nastoje da optimizuju – odnosno da maksimalizuju očekivane buduće prinose uz minimalan rizik. Rizik se odnosi na mogućnost da se aktiva proda po iznosu nižem od njene početne cene i da se time izgubi novac.
Ovaj kriterijum finansijske racionalnosti prihvataju svi finansijski akteri, koji odluke donose vođeni logikom maksimizacije prinosa, uzimajući u obzir i druge kriterijume, poput inflacije i diskontne stope, kao i sopstvenu sklonost ka riziku. Međutim, ekološka aktiva je aktiva kao i svaka druga i od nje se razlikuje samo po ekološkom uticaju – u idealnom slučaju pozitivnom – projekta koji treba da finansira. Za sada ne postoje studije koje bi dokazale da zelena ulaganja u proseku ostvaruju bolje rezultate od „smeđih“ ulaganja. Dakle, ne postoji nikakva „zelena premija“, osim ekološke koristi, koja bi bila svojstvena zelenim aktivama i podstakla finansijske aktere da ih kupuju.
Dobro, ali šta onda sprečava investitore da održivost uzmu u obzir prilikom donošenja odluka? Dugoročno gledano, finansijski troškovi klimatskih promena premašiće gubitke koje bi donela ulaganja u zelene projekte – koja bi, iako manje profitabilna, iz etičkih razloga bila izabrana umesto „smeđih“ ulaganja, suprotno tržišnoj logici. Ovaj argument već počinje da dobija odjek u pojedinim institucijama, poput Evropske centralne banke. Možda bi mogao da funkcioniše kod individualnih investitora, ali institucionalni investitori (društva za upravljanje imovinom, penzioni fondovi i drugi), kojima su vlasnici imovine poverili upravljanje svojim sredstvima, moraju da poštuju princip fiducijarne odgovornosti. Taj princip obavezuje upravljače da deluju u interesu svojih klijenata, odnosno da maksimalizuju prinose. Ukoliko za to nisu izričito ovlašćeni, upravljači nemaju pravo da kriterijume održivosti stave iznad kriterijuma prinosa.
Imajući ovo u vidu, kako uključiti finansijska tržišta u ekološku tranziciju? Mišljenja o tome koja rešenja treba usvojiti se razlikuju – od subvencija ili državnih garancija, preko degrowth politike, odnosno politike odrasta, do nacionalizacije. Jedno je sigurno: finansijski akteri neće sami pokrenuti takvu inicijativu, jer bi, kao što je prethodno pokazano, ona bila suprotna samoj logici tržišta. Najzanimljiviji predlozi trenutno se kreću ka aktivnoj intervenciji države u raspodelu finansijskih resursa, čime se otvara put planskom usmeravanju investicija ka projektima dekarbonizacije privrede.